Tebi

Volim te. I kažem ti to, često. Možda je već počelo da zvuči kao fraza, možda se izlizalo. Ali taj osećaj ljubavi nije izlizan. Naprotiv, ako je moguće, još je jači.

Romantik sam u duši, volim da usrećim onu koju volim, da mogu, zvezde da joj skinem. A sa tobom nekako to sve postane trapavo. Vidim i sam. Možda je problem i to što sam perfekcionista, što svaka ideja i svaka zamisao koju imam, kako bih te iznenadio, i izmamio tvoj osmeh, nikad nije dovoljno dobra. Uvek fali neka sitnica. I onda na kraju, ne bude ništa. Ne iznenadim te, ne uradim ništa lepo za tebe. Možda to počinje da deluje kao nezainteresovanost. Nadam se da nije tako, jer zaista sam sve samo ne nezainteresovan.

SamVeza nam je “daljinska” – ti sa juga, ja sa severa, k’o ona pesma. Potpuno različitog mentaliteta, ti si puna energije, vazdan aktivna, radiš ovo ili ono. Ja, s druge strane, usporen, imam tristo’ kade. Ali se nekako lepo uklapamo. Ja te malo usporim, ti mene malo ubrzaš, i nađemo se na sredini. Ima i teških trenutaka. Kada nismo zajedno, osećam se kao da deo mene fali. Znaš taj osećaj? Ne možeš baš da uperiš prstom, ali znaš da nešto nedostaje. E, pa tako ti meni nedostaješ. Kad nismo zajedno, nalazim da ne mogu baš da uživam u stvarima u kojima inače uživam. Svako malo, moje misli odlutaju ka tebi, i onda se zapitam, šta li radiš, da li i ti u tom trnutku misliš na mene… I u tom razmišljanju prođe poprilično vremena. Znaš kako ide, misao se nadoveže na misao, i tako u nedogled.

Da imam mana, imam ih, i to podosta, svestan sam toga. Isto tako, radim na tome da ih, ako ne eliminišem, ono bar smanjim, i učinim manje upadljivim. Ipak, uprkos svim tim manama, ti si sa mnom evo već 1327 dana, 23 sata, 19 minuta i 59 sakundi. Smatram sebe izuzetno srećnim čovekom.

Često uhvatim sebe, bilo da si sa mnom, ili sam sam, kako sanjarim i maštam o tebi. O stvarima koje bih voleo da radimo zajedno, a nikako da uradimo, jer, uvek ima vremena, može i sutra. Svaki dan proveden sa tobom je uživanje, i proleti kao sekunda. A svaki sekund bez tebe je agonija, koja, čini se, traje čitavu večnost. A zapravo, ako pokušam da se setim kako je to izgledalo biti sam, bez tebe, ne mogu. Znam da solerski život ima svojih dobrih strana, ali nikako ne mogu da ih se setim. Kako li sam, majku mu, provodio svo to vreme?

Put

Još nečega ne mogu da se setim, a to je naš prvi susret. Sve nekako kroz maglu, neodređeno. Možda ne mogu da se setim konkretnih događaja, scena, ali zato dobro pamtim kako sam se osećao tog dana. Prethodnu noć nisam mogao da spavam, kao malo dete pred polazak na more. Vrtela mi se hiljadu i jedna stvar po glavi, kako će izgledati taj prvi susret, da li ću ti se svideti, da li ćeš se uopšte pojaviti. Onda, kada sam krenuo, čekao me je put od oko 4, 4 i po sata. Krenuo ranom zorom, čini mi se da je bilo 6:25. Eto šta ja pamtim. U stomaku haos, sve se vrti, melje. Trema svakim kilometrom sve veća i veća. Vrtim po glavi sve naše razgovore, ko zna zašto. Od treme ne osećam ni glad, ni žeđ, a bome ni hladnoću. Kasnije, što sam bio bliže, u meni se javljala neka želja, da ne stignemo još, da put potraje. Ne znam zašto, kad sam imao neopisivu i neodoljivu želju da te vidim, da ti budem blizu. Trema rastura. Stižemo. Ja gledam kroz prozor, tražim te na stanici, ne znam da li ćeš me čekati, ili će te možda trema sprečiti. I vidim te. Imala si na sebi jedan od onih dugačkih zimskih kaputić-jakni, što idu skroz do članaka. Duga kosa vezana u rep ti pada niz leđa. Vidim ti na licu da i tebe trema gnjavi, kao i mene. Oči ti preleću po autobusu, tražiš me. U tom trenutku si mi toliko lepa, da želim da razbijem prozor i iskočim napolje, pravo kod tebe. E, posle toga postaje magla… Samo znam da mi je bilo neopisivo lepo, da je vreme provedeno s tobom proletelo nadrealnom brzinom. Kao da je ceo dan stao u sekund, i u treptaju oka, završio se, pre nego što je i počeo. Od tada su eto prošli dani, nedelje, meseci, a svo vreme provedeno sa tobom kao da se završi pre nego što uopšte i počne. I, verovala ili ne, i dalje imam tremu svaki put kad treba da se vidimo, posle neke pauze, kao da je taj prvi put. I svaki put, kad te vidim kroz prozor autobusa, lepa si mi kao i tog dana, bilo da je zima, jesen ili leto, bilo da nosiš dugu kosu, ili si je skratila. To je, valjda, dobro…

I za kraj ukrašću, i samo malo promeniti deo pesme Hladnog Piva: Ovo je post o tebi, koja si mi sve na svetu…
Izlazak sunca

Comments are closed.