Bio (i-ostao) grafija

Ok, ko sam, šta sam i zašto sam?

Inception

Kako je sve počelo? Pa, mislim da ne treba da objašnjavam kako sve ovo počinje. Uglavnom se objašnjava na primeru ptica i pčela. Tačan datum i vreme početka ne mogu da vam navedem, kontam da je negde oko Nove godine, nisam bio prisutan. Ono što mogu da vam kažem je da se sve završilo u jesen, davne 1981. godine. Po službenoj evidenciji u 17 sati i 20 minuta. Mesto zbivanja – Novi Sad. Ništa spektakularno, znam, al’ šta ste očekivali? Nešto revolucionarno? Neeee, priroda se postarala da ta radnja bude dobro uvežbana već hiljadama godina. Možda koji dan duže.

Orlovi rano lete

hleb
U znak protesta što su me izvukli iz “kreveta” u kom sam bio 9 meseci, drečao sam (k’o i svaka normalna beba), i mlatio okolo, i rukama i nogama. Onda je onaj divni čikica od lekara zvekn’o moju malu pozadinu. Posle sam čuo neke teorije da to rade da pripreme bebe na svet. Možda je to nekad palilo, jedno šljap, al’ da me pripreme za današnji svet? Uh, morali bi dobro da me oplave. Dvaput.

Elem, prve dve i po, tri godine su protekle manje više isto: mamica i tatica su me hranili kojekakvim kašicama, koje sam naravno jeo (šta ćeš, moraš nešto jesti). Sad ako kažem ne sviđa mi se ovo ili ono, oni će meni “pa baš si voleo to kad si bio mali”. Da, kao da sam mogao da biram. Sve su me pitali hoću li ili neću. Sa tri godine i kusur meseci, tatko me po prvi put vodi na more. Idu i deda i baba (koje sam obožavao. I sad ih obožavam, iako deda već dugo ore nebeske njive), a mama ostaje da čuva batu koji se tek rodio. Prvo sam mislio: Juupiiiii, imaću batu. Možda će sad malo da mi sjašu s grbače, pa njega da maltretiraju za pomenu. Kad ono, mali isp’o dosadan k’o stenica. Kad malo bolje razmislim, podsećao me je na Demijana. Znate ko je Demijan? Ono malo đavolje dete? E, taj Demijan. Sve u svemu, posle par dana na moru mi bilo dosadno (otišli smo u Baško Polje, ili Baške Vode, ‘bem li ga koje li je od ta dva), pa sam rešio malo da se “našalim” sa njima. Nešto se tu razbolim, neki krelac lekar, moguće pripravnik u hitnoj, me napuca nekim inekcijama, i ja završim u razgledanju Splitske bolnice dve nedelje. Uglavnom, na kraju se cela bolnica skupila da me isprati, jer sam bio glavni baja tamo pred kraj. Znam da sam ih konstantno zavitlavao da hoću hleb, a oni mi donesu kruh. Pa sam im na kraju rekao “dobro, ajde, dajte mi taj vaš kruh”. Gilipter od malih nogu, nema šta.

Akademski građanin

Da vam ne opisujem šta sam sve radio do sedme godine. Iskreno, ni ne sećam se. Al’ nije to u pitanju. Ne želim da vam pričam. To je. Anywho, upišu me u osnovnu školu “Kosta Trifković”. Krenem ja u prvi razred. Sledeće na repertoaru, ubrzo po upisivanju, je bilo polaganje pionirske zakletve. Da, da, pionir sam. Polagali smo zakletvu zajedno sa vojskom, na železničlkoj stanici. Full doterani, plave pantalonice, bela košulja, crvena marama, i kapica plava, sa petokrakom. Nisam dugo potrajao u toj školi. Do drugog razreda samo. I ne, nisu me izbacili, nego smo se preselili, pa sam promenio školu. Upišu me u O.Š. “Vasa Stajić”. Kao neka turbo fensi škola. Meni ono, smor kao i u svakoj drugoj školi. Umesto da se lepo igram, ja moram da učim. Bah!

Društva je bilo svakakvog, dobrog i lošeg. Tih osam školovanja je nekako brzo prošlo, sa svim radnjama koje prate to doba, prve ekskurzije, prvi poljupci, prve devojke, a i prvo pivo. Ne, nije bilo cigara. Njih sam probao na moru. Nisu baš nešto, nije mi se zapatila ta navika.
klupa

Gotova škola. Bar prvi deo. Leto sam uglavnom lepo proveo, bilo malo morskog zaljubljivanja, i tako toga, a onda sam se vratio kućici. Pre mora sam se, zahvaljujući mom “odličnom” uspehu u školi, upisao u Srednju Mašinsku Školu. Treći stepen, bravar. Ako ništa, poštedeo sam se prijemnog. Na moru se nekako meni uvrti u glavu, a sigurno mi je neko i pomogao u tom uvrtanju, da pokušam da upišem četvrti stepen. I tako, odem ja da polažem prijemni u drugom roku. I položim. Sa celih nedelju dana spremanja. Upišem se ja tako na taj četvrti stepen, smer Tehničar numerički upravljanih mašina, iliti u školi popularno NU tehničar. Taj smer sam upisao jer su me računari interesovali od malih nogu, pa ko veli, kad volim, šta će da mi fali i da učim malo o njima. Naravno, R od pravih računara nisam video, imali smo nešto malo informatike u drugoj godini i to je to. Malo sam bio previše ležeran u školi, dao sam se povesti nekim lošim uzorima i glupim pričama, pa me sruše prvu godinu. To mi se naravno nije ni malo svidelo, pa sam se malo uzeo u pamet. Al’ ne previše. Dalje sam padao na popravni iz matematike, redovno. Nikad je nisam voleo. Matematiku mislim. Prema profesorici sam bio indiferentan. Završim ja nekako i tu školu, i šta sad? Posla za mašince nema, a nekako i nisam baš želeo da se bavim tim. Faks mi u tom momentu nije bio ni na kraj pameti.

ORA

Mislio ja sad kreće malo plandovanja i uživanja, kad ono… Matorci krenuli da zvocaju, završio si školu, nećeš na fakultet, treba da počneš da radiš, bla bla bla. I ka šta ču, zaposlim se. Mati me ubaci u tadašnji RTS, u Radio Novi Sad, da volontiram, ne bi li se stručno osposobio. I tako sam ja godinu dana radio kao tonski snimatelj u radiju. Obuka je trajala nešto kratko, jer zaista nije neka kvantna mehanika naučiti to da radiš, u toj meri u kojoj sam ja to morao da radim. Uglavnom sam radio na digitalizaciji fonoteke (presnimavanje sa traka na komp, pa na diskove), i povremeno montaža kratkih priloga za dnevnike, vesti i emisije. Tu me primeti jedan lik, koji zna lika, kome treba programer. Radio ja tu paralelno u radiju i kod ovog čikice nekih dva meseca, istekne mi ugovor u volontiranju, i ostanem ja da radim kod ovog. Ne mogu da kažem greška, al’ sam se napatio. P od programianja nisam radio. Izigravao sam tehničku podršku za softver, trčkarao po firmama, i objašnjavao ljudima tamo, da NE treba da kliknu na crveno dugme, na kom piše “NE KLIKĆI”. Nekako pred kraj, vratim se ja u radio, ovog puta na izvođenje živog programa. Ipak sam sad stručno osposobljen za taj posao. Postanem ja tako tonac. Radio sam, opet paralelno, i u radiju i kod onog čikice s početka priče. Posle dam otkaz, i ostanem da radim samo u radiju. To je bio super posao, u tom momentu, za mene. Smene su bile uglavnom popodnevne i noćne, i nije bilo puno da se razmišlja. Najviše vremena sam radio na Radio “100″ (popularna “Stotka”), tu sam baš pustio korenje, a zatim slede, po količini vremena provedenog u istim, treći program radija NS, na jezicima manjina, pa onda drugi program na mađarskom jeziku, pa prvi program, dabome, na srpskom.Nakon toga sam radio još štošta, bilo je nekih prilično uspešnih poslova, koji su potrajali, nekih ne tako uspešnih, ali i nekih totalnih promašaja. Imao sam i jedan pokušaj studiranja, na TF “Mihajlo Pupin” u Zrenjaninu, al’ sam batalio na početku. Tad sam bio i zaposlen, a jedan profan je našao da se pravi pametan kako moram da dolazim redovno na njegova predavanja (na koja je on, redovno kasnio, il nije ni dolazio).
mixeta

I, šta sad?

Pa, sad eto radim, šta ću drugo. Kad pogledam, skoro ceo radni staž sam honorarac. Mada je sad više in da se kaže freelancer. Eto, freelancerišem. Momentalno obitavam u Radio-televiziji Vojvodine, u televiziji Novi Sad. Ne, nećete me videti na malim (i velikim) ekranima, radim kao programer, u web redakciji. Ne, nisam ja pravio sajt, ne ne održavam ga. Za to je kriv neko drugi, majke mi. Odradio sam par zanimjivih stvarčica za njih, ali o tome možete pročitati na stranici projekti.

Epilog

Mislim da je ovo sasvim dovoljno spisanija, da stvorite sliku o tome ko sam, šta sam, i zašto sam. Iako još ni sam nisam shvatio zašto sam, no dobro. Uživajte!